Šta je tvom djetetu potrebno kada je nervozno? Evo naše priče. Pišem ovaj blog članak inspirisana večerašnjom situacijom u našem domu. Ne ide uvijek sve kako treba, niti po planu. Naročito ne, kada su djeca mala. To treba prihvatiti. Nekad je tako kako je.
Budim djecu, svu djecu (sin 2 godine, ćerka skoro 4 godine i sin 7 ipo godina) u pola 7, kada sin ima prvi čas. A ima ga tri puta sedmično. Ni jedno dijete ne spava u podne. Petkom stariji sin ide na folklor od 16:30 do 17:30 h. Večeras smo se vratili nešto prije 19 h kući. Ćerka mi je već bila nervozna i razdražljiva. Umorna je od dana i vjerovatno cijele sedmice.
Neće da oblači pidžamu, pranje zuba da ne spominjem. Ne želi da prljav veš odnese u kupatilo. Trpim, jer vidim da joj se spava. Trudim se da budem smirena i ako u meni već sve vri. Uz to mlađi sin, kojeg već 7 dana odvikavam od pelene, želi da obavi veliku nuždu, pa nikako. Znači na dva fronta „udaram“.
Postajem već nervozna, podižem ton. Ne mjenja se ništa. Naravno da postaje sve gore. Dijetetu se spava. Nije joj potrebna još galama i vika. Na kraju je jecala od plača. Zagrlila sam je, da se smiri. Da se smirimo obadvije. Spakovala je u krevet i odvela mlađeg sina da ga uspavam.
Nije ona kriva. Kriva sam ja. Nisam kontrolisala emocije, niti situaciju. Vjerovatno si imala slične situacije, pa se prepoznaješ. Sada mi je naravno žao, što sam tako postupila. Ali i ja imam granice, ljudsko sam biće, pritom sam u 8. mjesecu trudnoće. Ako se to smije uzeti kao izgovor.
Šta sam mogla bolje da uradim?
- Mnogo toga. Prvo sam trebala da se sklonim iz iste prostorije. Zašto? Da dobijem da prostornoj distanci, ako se to tako kaže.
- Posle toga sam trebala svjesno da dišem i da osvjestim da je dijete umorno i zato nervozno. U tim situacijama djeca u tom uzrastu ne mogu da kontrolišu ni emocije ni ponašanje. Mi treba da ih vodimo kroz situaciju. Na najbolji mogući način.
- Trebala sam da se zapitam „Okej, umorna je i spava joj se. Kako mogu da nam olakšam situaciju? Šta bi joj sada najbolje pomoglo da se smiri?“. Osluškuj potrebu svog djeteta.
- Ako ne znaš šta je djetetu u takvoj situaciji potrebno, onda ga pitaj. Ono će ti reći. Ako ne zna da iskaže onda pomozi sa pitanjima. Poveži se i vidi šta je djetetu potrebno..
U redu je pogriješiti
Smatram da je u redu pogriješiti. Nije u redu, ako se ovakve ili slične situacije ponavljaju iz dana u dan. Nije dobro za našu psihu a po najmanje za dječiju psihu.
Šta ja radim nakon ovakve situacije? Ja uvijek popričam sa djecom i izvinim se za svoje ponašanje. Pričamo o situaciji i tražimo zajedno riješenje, da se to ne bi više ponovilo. Ja ću ćerku sutra konkretno da pitam šta sam mogla bolje da uradim, da bi se ona bolje osjećala. Da bi bila manje nervozna. Da li sam je možda trebala odmah spakovati u krevet ili nešto drugo? Na prvom mjestu ću se izvini što sam galamila. Nije nam ništa dobro donjelo. Meni još veću nervozu a i njoj takođe.
Bitno je da osvjestimo svoje ponašanje i uvidimo da nije bilo u redu. Treba poraditi na sebi, da se emocije više i bolje kontrolišu. Djeca uče od nas. Ako smo mi smireni, dok su oni nervozni, lakše ćemo ih smiriti. Naše smirenje njih automatski smiruje. Naša nervoza ih čini još nervoznijim.
Ljudi smo griješimo. Bitno je da to uvidimo i da se trudimo da budemo bolji. Ne samo prema djeci, već prema svakom ljudskom biću. Naročito u ova, po meni, luda vremena. Svima nam je potrebno empatije i ljubavi.
S ljubavlju,
Gordana
PS: Imaš pitanje? Slobodno mi napiši mejl ili mi piši na Instagram.